Žena i sport
Mirno nedeljno jutro.U stanu iznenađujuća tišina. To je veoma retko, ali dešava se jer Prestolonaslednici provode vikend kod Oca. Znači, pravi momenat da se prepustim uživanju.
Da se razumemo, vodim prilično dosadan život i nemam baš neke poroke, ne pušim i ne pijem. Svojim grešnim porokom smatram tursku kafu. Jaku i bez šećera. Neverovatne količine tog napitka popijene tokom proteklih 20 godina ostavile su traga na mom želucu, tako da sada mogu da popijem kafu samo ujutru. Toga se ne odričem ni za živu glavu!
Znači, tu je velika crvena šolja sa Diznijevim junacima, okrnjena na dva mesta (moja majka uporno pokušava da je baci kad god dođe kod mene) sa znatno potamnelom unutrašnjošću, jer je sa mnom prošla ceo moj 20godišnji kafedžijski staž. U ovom momentu obično uzmem neku knjigu da čitam, ali jutros sam rešila da sebe častim i vizuelnim uživanjem. Uključujem Njegovo Veličanstvo TV i okrećem na program Arena sport. Ne, nisam poklekla pred fudbalskom groznicom. Uostalom, taj deo je za nas postao prilično nezanimljiv. Počinje Odbojkaška utakmica.
Odbojka je sport koji volim od detinjstva, a kada sam u ranoj mladosti shvatila da su momci koji ga igraju veeeoooma zgodni - zavolela sam ga još i više. Elem, počinje utakmica, tu su dva tima prepuna mladih, lepih i zgodnih muškaraca. Ne stavljam akcenat na mlade, jer ipak volim one malo starije (čak našeg Velikog kapitena koji, na moju veliku žalost, namerava da napusti reprezentaciju od jeseni, smatram Apsolutno savršenim muškarcem, ali to je već neka druga priča).... Tako oni trče, skaču, bacaju se na pod, ali meni su, nekako najinteresantniji momenti kada osvoje poen i uz grupni zagrljaj proslavljaju. Eh, da mi je da malo proslavljam sa njima............ To vreme, dok gledam Odbojkašku utakmicu, je ono Moje vreme.
Pa posle neka neko kaže da žene ne umeju da cene vrhunski sport.
Videla žaba...........
Ima naš narod mnogo lepih izreka. Jedna od njih je i: "Videla žaba da se konj potkiva, pa podigla nogu." Tako i ja. Kad mogu drugi da bloguju, što ne bih i ja?
Za početak, da se predstavim. Imam 35 godina, dvoje prelepe dece iz jednog vrlo propalog braka. Zašto sam Zbunjena? Život mi se prikrao dok nisam obraćala pažnju. Još uvek na mnoge stvari reagujem naivno, tinejdžerski, a sa takvim stvarima treba da izađem na kraj kao roditelj.
Princeza ima 12 godina. Upravo je prošla kroz Paklena vrata ulaza u pubertet. Potpuno mogu da razumem sve njene ispade: histerija, bespotrebne rasprave, ljutnja (ili,kako ja to volim da kažem, nadrndanost), nezadovoljstvo svetom oko sebe.... Sve ja to kapiram, ali moram da budem roditelj. Hmmm, moram da budem odgovorna. Nije lako. Dok joj objašnjavam zašto u određeno vreme mora da dođe kući u meni vrišti devojčica koja zna da nije cool da prva odeš. Odlično se sećam svog prolaska kroz taj grozni, a opet divni, životni period. Bura emocija, ja najpametnija, a nikako ne uspevam to da objasnim roditeljima.... Majka mi je rekla:"Nadam se da ćeš imati ćerku koja će ti raditi sve što si ti meni." Tako sam bila grozna. Hvala ti, mama. Vraćeno mi je. Sa kamatom!
Princ ima 8 godina. Još je klinac. Maza. Još imam vremena da odlučim da li od njega da napravim Maminog sina ili da ga pustim da se razvije u Samostalnog muškarca. Možda ću bacati novčić za odluku. Tešim se time da ima još vremena.
Stigao je raspust, odahnula sam jer prestaju školske obaveze. Nastaje Problem koji se zove Previše slobodnog vremena. Previše slobodnog vremena za njih, Problem za mene. Kao prava, odgovorna majka snalazim se i pronalazim načine da ih razdvojim - Princeza ostaje kući, Princ odlazi kod babe i dede i obrnuto......... Raznorazne kombinacije su u igri.
A rešenje za mene? Mislim da znam.
