Nedelja, Jun 27, 2010
Žena i sport
Mirno nedeljno jutro.U stanu iznenađujuća tišina. To je veoma retko, ali dešava se jer Prestolonaslednici provode vikend kod Oca. Znači, pravi momenat da se prepustim uživanju.
Da se razumemo, vodim prilično dosadan život i nemam baš neke poroke, ne pušim i ne pijem. Svojim grešnim porokom smatram tursku kafu. Jaku i bez šećera. Neverovatne količine tog napitka popijene tokom proteklih 20 godina ostavile su traga na mom želucu, tako da sada mogu da popijem kafu samo ujutru. Toga se ne odričem ni za živu glavu!
Znači, tu je velika crvena šolja sa Diznijevim junacima, okrnjena na dva mesta (moja majka uporno pokušava da je baci kad god dođe kod mene) sa znatno potamnelom unutrašnjošću, jer je sa mnom prošla ceo moj 20godišnji kafedžijski staž. U ovom momentu obično uzmem neku knjigu da čitam, ali jutros sam rešila da sebe častim i vizuelnim uživanjem. Uključujem Njegovo Veličanstvo TV i okrećem na program Arena sport. Ne, nisam poklekla pred fudbalskom groznicom. Uostalom, taj deo je za nas postao prilično nezanimljiv. Počinje Odbojkaška utakmica.
Odbojka je sport koji volim od detinjstva, a kada sam u ranoj mladosti shvatila da su momci koji ga igraju veeeoooma zgodni - zavolela sam ga još i više. Elem, počinje utakmica, tu su dva tima prepuna mladih, lepih i zgodnih muškaraca. Ne stavljam akcenat na mlade, jer ipak volim one malo starije (čak našeg Velikog kapitena koji, na moju veliku žalost, namerava da napusti reprezentaciju od jeseni, smatram Apsolutno savršenim muškarcem, ali to je već neka druga priča).... Tako oni trče, skaču, bacaju se na pod, ali meni su, nekako najinteresantniji momenti kada osvoje poen i uz grupni zagrljaj proslavljaju. Eh, da mi je da malo proslavljam sa njima............ To vreme, dok gledam Odbojkašku utakmicu, je ono Moje vreme.
Pa posle neka neko kaže da žene ne umeju da cene vrhunski sport.
